U Trinidadu i Tobagu je nedavno sprovedeno istraživanje o primeni ekonomskih principa u upravljanju plastičnim otpadom, a rezultati istraživanja mogu da se primene bilo gde u svetu. Prvi korak u rešavanju bilo kog problema njegovo je merenje.
Ovo je u slučaju plastičnog otpada posebno težak zadatak zbog nedostatka podataka o tome odakle dolazi i gde završava. Analiza toka materijala pomaže u određivanju količine toka proizvoda i otpada. Proces je razvijen kasnih 1990-ih godina od strane industrijskih ekologa za upravljanje otpadom, a korišćen je za praćenje materijala poput metala i proizvoda poput računara na nacionalnim i međunarodnim nivoima.
Autori istraživanja su kombinovali različite tipove podataka kojima su pratili uvoz ili lokalno proizvedene proizvode do njihove upotrebe ili ponovne upotrebe, uključujući recikliranje, izvoz ili odlaganje na deponije. Najveće iznenađenje istraživanja bilo je otkriće da većina plastike koja dospeva na deponije u državi, u iznosu od 49.000 tona godišnje, nije bila proizvedena ili uvezena. Naprotiv, dospela je u zemlju kao pakovanje ili ambalaža uvezenih proizvoda.
Veliki deo plastičnog otpada završava na deponijama (ili u okeanu), ali postoje bolja rešenja među kojima je i recikliranje. Autore istraživanja je ohrabrio podatak da stanovnici Trinidada i Tobaga godišnje odlažu 26.000 tona PET plastičnih flaša, što je dovoljno za ekonomski efikasno lokalno postrojenje za recikliranje. Takođe, lokalna potražnja za plastičnim flašama je dovoljna da bi se plastika dobijena u postrojenjima za recikliranje koristila za proizvodnju novih flaša.
Drugo rešenje je pronalazak alternativne upotrebe za plastični otpad. Plastika može da se spaljuje za proizvodnju energije, uz odgovarajuće postupke pročišćavanja, što se radi u Švedskoj, gde se oko polovine ukupnog otpada spaljuje za energiju. Pojedine firme na drugim mestima spaljuju plastiku kao gorivo u postrojenjima za proizvodnju cementa.
Proizvodnja cementa zahteva veliku količinu energije, a plastika može da bude zamena za veliki udeo korišćenih fosilnih goriva. Ovaj proces je ekonomski isplativ, budući da korišćenje plastičnog otpada može da poveća prihode postrojenja za proizvodnju cementa, a istovremeno smanji količinu plastike koja dospeva na deponije za oko 30 %.
Treća opcija je zabrana pojedinih plastičnih predmeta. Pretpostavlja se da bi zabrana plastičnih kesa smanjila količinu plastičnog otpada u Trinidadu i Tobagu za 2.000 tona godišnje. Zajedno sa još šest karipskih država, Trinidad i Tobago je zabranio upotrebu plastičnih kesa i jednokratne plastike od početka ove godine.
Iako su ovi rezultati specifični za Trinidad i Tobago, analiza toka materijala može da se primeni u bilo kojoj državi sveta, a ovakav pristup je pokazao da zabrana upotrebe plastičnih kesa i slamki može da bude vredna truda, ali da bi trebalo da bude deo veće strategije koja prepoznaje i upravlja većim izvorima plastičnog otpada.
E2 portal (Energis.ba)
