SRBIJA IMA USLOVE DA PROIZVEDE ULJANU REPICU ZA 30 FABRIKA BIODIZELA

18

Doskora zapostavljena, uljana repica ubuduće bi mogla da bude jedna od vodećih ratarskih vrsta u našoj zemlji. Zbog sve sušnijih leta poslednjih godina, poljoprivrednici povećavaju setvene površine pod ozimim usevima. Jedna od njih je i uljana repica koja se seje početkom septembra, a žanje početkom juna. Tako ona svojim periodom izbegava visoke letnje temperature i stresni sušni period.

Biljke repice se lako snabdevaju rezervama zimske vlage i ako se zasejane parcele dobro nađubre, sa jednog hektara se žanje tri-četiri tone kvalitetnog zrna. Osim toga, to je uljarica koja na tršištu ima stabilnu cenu, kupce i što je najvažnije, donosi prvi novac ratarima u tekućoj proizvodnoj godini.

Osim upotrebe za ishranu stoke i proizvodnju mašinskih maziva, od uljane repice se najrentabilnije može proizvoditi i biodizel, gorivo koje se u zemljama Evropske unije sve više koristi za pokretanje poljoprivrednih mašina i gradskih autobusa i automobila.

Srbija ima veliki zemljišni potencijal za uzgoj uljane repice, a Veroljub Radovanović iz Kruševca, koji poseduje fabriku maziva u Slovačkoj je još pre desetak godina srpskim vlastima predočio projekat o izgradnji 30 manjih fabrika biodizela kapaciteta 10.000 tona. Međutim, do današnjih dana taj projekat verovatno “čami” u nekoj od fioka resornog ministarstva.

Uljana repica uspeva na svim vrstama zemljišta, pa se za njenu proizvodnju mogu iskoristiti i mnoge sada zaparložene njive, kojih trenutno u Srbiji ima oko 200.000 hektara.

– Za proizvodnju repice koriste se iste mašine kao za pšenicu, a i novčana ulaganja su slična, dok je repica uvek oko 40% skuplja od pšenice na tržištu. Dakle, više se isplati proizvodnja repice, a i drugih uljarica nego žitarica – ističe Radovanović.

Radovanović kaže da Srbija ima uslova da proizvede sirovina za 30 fabrika biodizela, kapaciteta od po 10.000 tona po fabrici. To znači da bi se tako organizovanom preradom godišnje proizvodilo 300.000 tona biodizela, 450.000 tona sačme za ishranu stoke, 36.000 tona glicerina, 18.000 tona masnih kiselina i 180 tona lecitina, koji se koristi u proizvodnji lekova. U ovu proizvodnju bi se tako uposlio znatan broj radnika što u uzgoju repice što u preradi zrna. Inače, za jednu fabriku biodizela kapaciteta 10.000 tona bilo bi potrebno zasejati oko 6.000 hektara uljane repice.

– Gradnja jedne fabrike biodizela traje oko godinu dana, 50% opreme može da se proizvede u Srbiji, a 50% da se uveze iz Nemačke i Japana. Klasična fabrika od 10.000 tona košta oko 2,5 mil EUR. Novac uložen u gradnju fabrike vraća se u roku od pet godina – dodaje.

Upotrebom biodizela se smanjuje uvoz nafte i otvaraju nova radna mesta. Dok ugljen-dioksida šteteno utiče na životnu sredinu, biodizel je neutralan i ne sadrži sumpor. Ima dobru razgradivost, jer se jedan litar biodizela, kada se nađe u zemlji, raspada za 28 dana, za razliku od običnih mineralnih ulja koja se raspadaju za 40 godina.

Korišćenjem biodizela smanjuje se emisija štetnih gasova i izbegava stvaranje efekata staklene bašte. Smanjuje se i zagađenje vazduha usled boljeg sagorevanja u motoru, a izbegava se i zagađenje vode korišćenjem biološki razgradivog energenta.

E2 portal   (Agroklub)