Uvođenje depozitnog sistema za sve materijale (plastiku, metal, kartonsku višeslojnu ambalažu i staklo) u Srbiju, poznatijeg građanima kao kaucionog sistema za povrat ambalaže, u kombinaciji sa postojećim sistemom produžene odgovornosti proizvođača (EPR), jedini je način da se postignu ciljevi na koje se država obavezala Evropskoj Uniji (do 2030. godine), poručili su iz Alijanse za cirkularna pakovanja.
Alijansa za cirkularna pakovanja, koju čine Alpla, Srpska fabrika stakla, Greiner Packaging, Tetra Pak, Ball Packaging, Smurfit Kappa i koja je deo konsultativnog procesa u donošenju novog zakona upravljanju ambalažnim otpadom, nije dobila odgovor zašto se Ministarstvo za zaštitu životne sredine zalaže za depozitni sistem koji obuhvata samo dva materijala – plastiku i aluminijum (limenke), a ne i druge materijale kao što su staklo i višeslojna kartonska ambalaža, navedeno je u saopštenju.
Naglašeno je da to nije uobičajena praksa u svetu, jer podaci ekspertske kuće „ReLoo“, profilisane za depozitni sistem, govore da 92 odsto onih koji su uveli depozit ima bar tri materijala uključena u proces sakupljanja i selekcije (staklo, plastika i limenke).
U saopštenju se podseća da se u oblasti zaštite životne sredine Srbija obavezala da do 2030. godine ispuni ciljeve Evropske unije koji je obavezuju da reciklira 85 odsto otpada od kartona i papira, 75 odsto od stakla, 60 odsto od aluminijuma i 55 odsto plastičnog otpada.
Ukazano je i da Alijansa za cirkularna pakovanja, koja okuplja lidere u oblasti proizvodnje ambalažnog pakovanja, koji čine 65 odsto celokupne proizvodnje u Srbiji i dostižu godišnji obrt od 660 miliona evra, svoj stav o uvođenju depozitnog sistema za sve materijale zasniva, ne samo na iskustvima evropskih država, već i na specijalizovanoj Eunomija studiji, koja je sprovedena isključivo za teritoriju Srbije.
Iz Alijanse navode da je ovo ključno pitanje kako iz ugla ekologije tako i ekonomije, koje može uticati na izvoz ambalažnih pakovanja, odnosno spoljno-trgovinsku razmenu države, na celokupan učinak reciklažne industrije u Srbiji, što sve zajedno može uticati na budžet Srbije.
„Poznato je da je EU postavila standarde da svako ambalažno pakovanje treba u sebi da sadrži određeni procenat recikliranog materijala, i taj procenat će se povećavati iz godine u godinu, to se zahteva ne samo kroz EU standarde nego i kroz klimatske planove kompanija. Ukoliko naše proizvodnje ne budu u prilici da dođu do iskorišćene ambalaže odnosno resursa, što se može desiti ukoliko se ne uvede depozitni sistem sakupljanja i selekcije za sve materijale, praktično znači da naši proizvodi neće moći da se prodaju na inostranom tržištu, jer neće biti u skladu sa njihovim standardima“, izjavio je predsednik Alijanse za cirkularna pakovanja i komercijalni direktor za Jugoistočnu Evropu, Tursku i države CIS-a u kompaniji Ball Packaging Nenad Đurđević.
Istakao je da to može ugroziti proizvodnju i radna mesta, ali, kako je naveo, postavlja se i pitanje gde će iskorišćena ambalažna pakovanja završiti – kao otpad na deponiji ili u prirodi.
„Novi zakon upravo to ne bi smeo da dozvoli. Iskorišćena ambalaža je resurs i svi u svetu je tako tretiraju. Nadamo da će novi zakon to omogućiti, a to je jedino moguće uz uvođenje depozitnog sistema za sve materijale. Reciklaža takođe doprinosi smanjenju CO2 emisije što je još jedan od preduslova za konkurentnost“, izjavio je Đurđević.
Kompanije koje su članice Alijanse smatraju da je upravljanje ambalažnim otpadom veoma važno pitanje i da treba da bude regulisano zakonom što je praksa u EU, a ne podzakonskim aktima.
Đurđević je kazao da zakon treba da obezbedi efikasan okvir upravljanja ambalažnim otpadom, „što je jedino moguće kroz implementaciju depozitnog sistema za koji je potrebno ovim normativnim aktom precizirati vrste materijala i pića, rokove, kao i ciljeve iskazane u procentima po vrsti materijala“.
„Mi kao bitna karika kada je reč o ambalažnim pakovanjima, želimo da budemo uključeni u proces donošenja zakona kroz radnu grupu, jer se jedino uvažavanjem svih stejkholdera može doneti izbalansirano sistemsko rešenje od kojeg će Srbija imati korist“, rekao je on.
Predstavnici Srpske fabrike stakla, članice kompanije Vaider Group, koja takođe pripada Alijansi, naglasili su da donošenje odluka bez razmatranja dugoročnih posledica može ugroziti ne samo radna mesta, već i celokupnu industriju proizvodnje ambalaže, kao i razvoj domaće reciklažne industrije.
Smatraju da je jedan od primera za ovakav scenario upravo Srpska fabrika stakla u koju su nedavno uložena značajna sredstva u proizvodne kapacitete, a dodatna sredstva su izdvojena za izgradnju reciklažnih postrojenja.
Podsećaju da je u prvoj fazi planirano da se do 2026. godine poveća kapacitet prerade na 15 tona stakla na sat, dok će u narednoj fazi, do 2030. godine, dostići 30 tona stakla na sat.
To znači da će godišnji kapacitet prerade stakla biti povećan sa 70.000 tona na čak 150.000 tona, istakli su predstavnici Srpske fabrike stakla.
„Verujemo da Srbija poseduje značajan potencijal za reciklažu. Međutim, ukoliko nova zakonska rešenja ne obuhvate sistem depozita za sakupljanje stakla i drugih materijala, postaje gotovo nemoguće dostići ove impresivne količine. Problem sakupljanja i reciklaže stakla u Srbiji traje već četiri do pet godina, i ovakav pristup je neophodan kako bismo promenili sadašnje stanje“, naveli su iz Srpske fabrike stakla.
U saopštenju se ističe i da bi uvođenje depozitnog sistema za prikupljanje ambalažnog otpada za sve materijale, pomoglo da se prikupi oko 90 odsto ove vrste otpada i udvostruči trenutna stopa reciklaže, što je oko 40 odsto ukupnog otpada od posmatranih materijala.
Objašnjava se i da je depozitni sistem sličan je kaucionom, što znači da građani za svaku vraćenu flašu, limenku ili višeslojnu kartonsku ambalažu dobijaju nazad oko pet dinara.
U Alijansi tvrde, pozivajući se na Eunomija studiju, koja je urađena samo za teritoriju Srbije, da bi ukupni troškovi industrije za uvođenje depozita za sve materijale, sa plaćanjem opreme i operativnih troškova, bili 1,4 centa po komadu ambalaže.
Članice Alijanse se zalažu, na osnovu praksi drugih država, koje sve više uključuju u nacionalni depozitni sistem i višeslojnu kartonsku ambalažu, da i ona bude deo depozita.
Stručnjak za održivi razvoj za istočnu Evropu u Tetra Paku Tanja Basta navela je da ta kompanija zastupa stav da je samo sveobuhvatni depozitni sistem, koji uključuje svu ambalažu koja dokazano može da se nađe u depozitnom sistemu, optimalno rešenje za Srbiju.
„Protiv smo usvajanja užurbanih ili nepromišljenih rešenja, koja odstupaju od najboljih praksi. Naša ambicija je da u Srbiji, kao i u ostatku Evrope, ostvarimo visok procenat sakupljanja i reciklaže upotrebljene ambalaže, ali to nije moguće bez ravnopravnog tretmana svih tipova ambalaže, pa i višeslojne kartonske ambalaže“, rekla je ona.
Dodatno, prema njenim rečima, ovakvo rešenje doprinosi i konfuziji potrošača.
„Stoga pozivamo Vladu Srbije da kroz nastavak dijaloga zajednički ostvarimo dugoročno optimalno rešenje za depozitni sistem na nacionalnom nivou“, izjavila je Basta.
Istaknuto je da su kompanije u Alijansi posvećene principu cirkularnosti, što, naglasili su, potvrđuju i ciljevi koje su pred sebe postavile zaključno sa 2030. godinom.
Kako je precizirano, Ball Corporation planira da do zadatog roka reciklira 90 odsto proizvedenih aluminijumskih limenki, stopa reciklata na svim tržištima na kojima Ball posluje treba da dosegne 85 procenata.
Dodaje se i da je kompanija ALPLA postavila cilj od najmanje 25 odsto rPET-a u proizvodima, Greiner teži 100 odsto cirkularnom poslovanju kada je reč o plastičnoj jednokratnoj ambalaži, ambalaži za višekratnu upotrebu i kompostabilnoj ambalaži.
Istovremeno, Srpska fabrika stakla je postavila cilj da ima najmanje 50 odsto sadržaja post-recikliranog stakla, dok Tetra Pak želi da postigne stopu recikliranja od najmanje 70 odsto do 2030. godine, a Smurfit Kappa se bavi proizvodnjom isključivo recikliranog papira.
E2 portal (Beta)
